Aquired taste – okus koji se s vremenom zavoli (ili ne)

Postoji jedan izraz u engleskom jeziku za koji mi imamo prevod, ali malo je dugačak i ne tako sočan kao termin na engleskom- aquired taste, odnosno steknuta navika okusa ili okus na koji se  čovjek navikne s vremenom. To su, znate svi oni okusi i hrana kojima nismo bili izloženi od djetinjstva i strani su nam i na prvu nam se ne svide, a s vremenom razvijemo privlačnost prema njima – ako smo dovoljno uporni.

Recimo kada djetetu date da proba kafu, neće mu se svidjeti. Dosta ljudi se pivo ne svidi na prvu, pa pomalo, sve više i više cijene i pivo, pa i druge tipove alkoholnih pića.

Slani slatkiš – salmiak

Mi nismo navikli na određene ukuse – recimo sladić (licorice) i slatkiše s njim, pogotovo ne takozvani slani licorice – to se zove salmiak (srednja slika na naslovnoj)  i pravi se sa amonijum hloridom. I licorice i salmiak „slatkiši” su crni ili sivi, slani je prekriven kristalima soli amonijum hlorida. Ovi proizvodi su veoma popularni u nordijskim zemljama, a slatki licorice (liqurice) u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Irskoj.

Za naše nepce, ovaj okus, naročito salmiak, predstavlja šok, jer nismo bili izloženi njemu, ali ako ste malo uporni, doći ćete i do nivoa da vam se baš sviđa okus i da kupujete salmiak i licorice, kao ja. Upozorenje – ovo zbog sadržaja korijena biljke sladić i samog amonijum hlorida nije baš najzdravije, jer povećavaju krvni pritisak. Za one sa niskim pritiskom, ovo je jedna dobra opcija da se „malo podignu”.

Korijander kojeg skoro niko ne voli

Još jedan okus na koji nismo navikli jeste anis, koji je za neke čak iritantan i nagoni na povraćanje. Treći okus na koji nismo navikli je korijander, kojeg mnogi mrze. Prvi put kad sam probala korijander, bio mi je odvratan, nešto kao peršun opran u deterdžentu. Sjećam se da mi je bilo grozno. Ali, malo pomalo, naročito kroz azijsku kuhinju, korijander mi je postao jako drag, i taj deterdženasti aftertaste više ne osjetim. Inače mislim da postoji na Facebooku grupa “I hate Cilantro” (“Mrzim korijander”).

Sirovo meso

Aquired taste – navika okusa ili stečeni okus, ne odnosi se samo na čulo nego i na ideju da jedete neku novu hranu, gdje dolazimo do još jednog pojma, neofobije – straha od novog. Nenavikli na niz tipova hrane, nama nije normalno da jedemo insekte, zmije, pa čak ni životinjske organe, oni koji jedu meso. Znam za slučajeve kada ljudi neće da probaju suši, što je donekle razumljivo jer se boje i gadi im se ideja da jedu sirovu ribu, što, opet ima smisla, jer se boje zaraze. Znamo da trudnice ne smiju jesti sirovu hranu, zbog rizika infekcije. Dosta ljudi se zgražava tartarskog bifteka – što nije čudno jer stvarno možete imati problme, ako meso sadrži parazita.

Također, primjećujem da naši ljudi nekad nisu navikli na wasabi, tako da im je je ovo, kao i uopšte azijska hrana (recimo thai), začinjena chillyjem preljuta i ne mogu je podnijeti. Želja prema wasabiju i chillyju se razvija postepeno, trenirajući nepce i stomak. No, opet je tužno da naši ugostitelji prave te blaže verzije hrane, pa ne stavljaju wasabi u nigiri, ispod ribe.

U Bugarskoj mi je bilo teško jesti bilo šta domaće, jer oni na sve – na ražnjiće, na sir, u supu stavljaju čubricu. Radi se o biljci koja je najsrodnija majčinoj dušici i timijanu, ali nije isto. I bukvalno vam pokvari sve živo što jedete, ako niste Bugarin.

Cvrljivi sir – nije dobar kada nije pokvaren, kada je pokvaren, onda je dobar i zreo

U takvu vrstu hrane, koja je mnogima odvratna i treba želuca i navike da se prihvati, spadaju korzikanski cvrljivi sir Casu Marzu, smrdljivo azijsko voće durian, koje miriše otprilike kao lešina, ali ima super ukus, kineska dugo kuhana jaja, jevrejska dugo kuhana jaja, skandinavska fermentirana riba surströmming, islandski fermentirani morski pas – grenlandska psina hákarl, škotsko jelo haggis te niz drugih čudnih jela – ljudi su prosto jeli šta su imali i nastojali da svaki mogući izvor hrane, naročito proteina, iskoriste. Za nekad ovih jela baš morate biti rođeni s tim i u toj kulturi jer prosto nema šanse da stehnete naviku da vam prijaju i da ih zavolite.

Bebe vole okus slatkog, zbog mlijeka koje je blago slatkasto, i slatko je prvi okus koji prihvate, za razliku od gorkog i kiselog. No postepeno razvijamo i ljubav prema gorkastim stvarima i kiselim. Tako nam okus teobromina (iz čokolade) ili kofeina postane ugodan i donosi uživanje.

Kada smo kod čokolade, gorčina gorke čokolade (70% i više kakao dijelova), također je okus koji se stiče s vremenom, tj. aquired je i ima ljudi koji nikada neće zavoljeti tu tamnu čokoladu, dok drugi ne mogu jesti ništa ispod 70% kakao dijelova. Tako ja, recimo, ne mogu jesti mliječnu čokoladu. Ona meni nema okusa i jedino mi gorkasta čokolada sa visokim procentom kakao dijelova prija. Mnogo ljudi se izloži, tako da kažem, proba, tamnu čokoladu docnije u životu i često treba vremena da se zavoli.

Stranci ne vole Vegetu

Još neki primjeri stečenog okusa su kavijar, kamenice, školjke i morski plodovi uopšte, australski namaz Vegemite. Vegemite sam probala i u suštini nije gadan, ima okus goveđe kocke za supu, nije strašno, a maže se na tost sa maslacem, pa više dođe kao neka vrsta soli. Recimo da je slično našoj Vegeti (i sličnim proizvodima) – za koje, nećete vjerovati, stranci nemaju razvijen ukus i nikako ne vole kada mi stavljamo Vegetu u jela. Od naše hrane, nešto što naši ljudi često vole, a za druge je čudno i gadljivo jeste i glavuša. Tu su i prokulice, plavi, buđavi sir, šparoge, masline, pogotovo neodgorčene domaće masline ali i pravo maslinovo ulje, te, nećete vjerovati, vino, pogotovo crno. Tu su od začina, pored anisa, korijandera, čilija i wasabija, i estragon, piment, senf i kardamon.

U suštini, sve ovo se svodi na onu nardnu „ne jede pitu ko ima neg’ ko je navikao“.

The post Aquired taste – okus koji se s vremenom zavoli (ili ne) appeared first on Nauka govori.