Zanimljivost dana: Francusko-američka veza

Sve do onog momenta kada je postala deo velikog Stellantisa, korporacija Chrysler je dugi niz godina bila jedan od retkih automobilskih giganata širom sveta koja se nije značajnije orijentisala na inostrana tržišta. Iako je firma kroz istoriju imala nekoliko modela koji su se prodavali na više kontinenata, nijedan od njih nije bio zamišljen kao globalni proizvod s ciljem da zadovolji sve kupce, već bi se uglavnom koncentrisao na mušterije na jednoj lokaciji.

To znači da bi takav četvorotočkaš uvek imao limitirani uspeh, a u nekim slučajevima bi u potpunosti zakazao, svuda gde se takmičio. Međutim, korporacija Chrysler je odlučila da početkom sedamdesetih godina prošlog veka napravi prvi globalni proizvod koji će jednako voleti Franc iz Berlina, Pjer iz Pariza i Džon iz Njujorka.

Horizon se u samom početku pokazao velikim uspehom i činilo se da Chryslerov globalni proizvod ima velike šanse da od ovog brenda napravi cenjenog proizvođača na svim tržištima pre nego što su se umešale ekonomska kriza i sama politika unutar kompanije. Iako je Chrysler bio veoma uspešan kod kuće, kompaniju je brinulo što ne prati istu strategiju na globalnim tržištima gde je zaostajala za GM-om i Fordom.

Ford je osnovao evropsku diviziju još posle Prvog svetskog rata dok je GM kupio Opel i Vauxhall. Chrysler je već 1958. godine, iz navedenog razloga kupio 15% vlasništva u francuskoj firmi Simci a navedeno učešće će pet godina kasnije biti povećano na 63%. Usledila je kupovina Barreirosa iz Španije za proizvodnju komercijalnih vozila, da bi se Chrysler zatim okrenuo prema Britancima.

Nakon neuspelog pokušaja da kupi Leyland Motors, Chrysler 1964. godine kupuje 30% grupacije Rootes i ostalih 70% tri godine kasnije. Rootes je u tom momentu imao kontrolu nad velikim brojem domaćih kompanija kao što su Hillman, Humber, Singer, Sunbeam, Commer i Karrier kao francuskog Talbota. Imena su zatim brzo promenjena, pa je Simca postala Chrysler France, a Rootes Grupa bila poznata Chrysler UK.

Sudeći prema osobama koje su radile za britansku diviziju u navedenom periodu, dolazak Chryslera je pozitivno prihvaćen. Amerikanci su odlučili da otvore novi dizajnerski centar i povećali su plate radnicima, ali se nisu mešali u posao i ostavili su iste ljude u kompaniji. To je zbunilo i Francuze i Britance koji nisu znali u kojoj meri se od njih očekuje da sarađuju, pa su tako nastavili sa istim poslom kao i pre dolaska Amerikanaca.

Prvi automobil Chrysler Evrope je bio Chrysler 160/180/2-Litre, ali se on prodavao izuzetno slabo zahvaljujući nepoznavanju ovog brenda na evropskom tržištu kao i lošem marketingu. Usledio je nešto uspešniji Chrysler Alpine/Simca 1307, koja je proglašena za automobil godine na evropskom tržištu, ali je i ona imala limitiranu prodaju u poređenju sa evropskim rivalima.

Međutim, Chrysler se nije predavao i početkom sedamdesetih godina je naredio razvoj, to jest rad na novom kompaktu (C segment) sa pogonom na prednje točkove. Cilj je bio ne samo napasti novi Volkswagen Golf, koji je tada bio najprodavaniji automobil u Evropi, već i zameniti zastarelu Simcu 1100, tada najprodavaniji automobil ove francuske firme.

Kao što smo spomenuli, britanska i francuska divizija su do tog momenta nastavili da proizvode sopstvene automobile pod već postojećim brendovima, a ovaj plan verovatno možemo da objasnimo time da je Chrysler smatrao da su kupci iz ove dve države veoma različiti pa samim tim ih ne može zadovoljiti isti proizvod.

Do 1975. godine, kada je svet zahvatila prva naftna kriza nakon embarga OPEC-a prema Severnoj Americi i zapadnoj Evropi, Chrysler više nije imao finansijske mogućnosti da razvija posebne automobile za dva tržišta. Prodaja u Britaniji je uvek bila limitirana, ali su francuske divizije poslovale odlično, a iako zastareo, model 1100 je i dalje bio među najprodavanijim na domaćem tržištu.

Glavni ljudi Chryslera su napravili plan za tri nova automobila. Prvi od njih je bio pod kodnom oznakom C2. Trebao je da pruža pogon na prednje točkove i da zameni spomenutu Simcu 1100. Nešto veći projekat pod kodnom oznakom C6 je takođe trebalo da pruža pogon na prednjoj osovini i da zameni Simcu 1500 (tu poziciju će da popuni spomenuti Chrysler Alpine/Simca 1307), a projekat pod kodnom oznakom C9 je trebalo da pruža zadnji pogon i da zameni Chrysler 180 (on će kasnije da postane Talbot Tagora). Navedeni plan je imao smisla, ali ipak nije rešio probleme u britanskim divizijama pošto nijedan od planiranih modela nije trebalo da zameni zastarele Rootesove modele.

Odluka je pala tokom 1974. godine i ona je podrazumevala da projekat C2 postane prioritet, a razloga za tako nešto ima nekoliko. Kao što smo spomenuli, glavni rival Volkswagen Golf je postao najprodavaniji automobil u Evropi, pa se činilo da su kompaktni heč automobili sa pogonom na prednje točkove budućnost automobilske industrije.

Kompaniji je dodatni problem predstavljalo i američko tržište. Do 1975. godine su debitovali novi standardi CAFE kao odgovor na naftnu krizu sa ciljem da se smanji američka zavisnost prema uvoznoj nafti. Spomenuti standardi su zahtevali da do 1978. godine prosečna potrošnja svake kompanije ne prelazi cifru od trinaest litara na pređenih 100 kilometara, ili da plate velike kazne, što je označilo da ako američke kompanije i dalje žele da prodaju veće i moćne automobile, one su takođe morale da prodaju i manje, s ciljem da balansiraju potrošnju.

Chrysler je shvatio da ako želi da svake godine prodaje velik broj velikih Chryslera Cordoba i Plymoutha Furyija, na kojima je profit bio visok, oni moraju da imaju i ekonomične modele da nadoknade razliku. Kako kompanija nije imala takve proizvode odluka je pala da rešenje bude uvoz Hillmana i Mitsubishija. Međutim, ovo rešenje je bilo privremeno i kompanija je shvatila da joj je potreban moderniji proizvod sa pogonom npred, s ciljem da uzvrati udarac popularnima Japancima, pa se činilo da bi C2 bio idealan automobil za takav posao.

Chrysler je imao četiri dizajnerska tima i to po jedan od strane američke, francuske i britanske divizije, a u pomoć je pozvana i čuvena italijanska dizajnerska kuća Bertone. Na kraju pobednički tim je bio iz Velike Britanije koji je predvodio Roj Aks, a zamenio je kockasti dizajn Simce 110 sa čistijim i aerodinamičnijim, donetim s jasnim ciljem da se vidi da je Golf bio inspiracija.

Međutim, mnoge linije su menjane nekoliko puta zbog američkog tržišta, koje je zahtevalo veće branike (zbog novih bezbednosnih standarda), a automobili na ovom tržištu su bili i teži iz istog razloga. Chrysler je do 1976. godine razmatrao dve ideje. Ona kraća je trebalo biti namenjena evropskom tržištu, a produžena za kupce u SAD, na čijoj bazi bi kasnije nastali i karavan, pikap i mali kombi za Evropu.

Kompanija nije imala finansijske kapacitete da razvije novu mehaniku, pa su tako svi motori, menjači i ogibljenje bili preneti sa 1100. To je značilo da je ponuda startovala sa proverenim 1,1-litarskim benzincem sa 59 konjskih snaga, iznad njega se nalazio 1,3-litarski motor sa deset „grla“ više iz Alpine, a vrh ponude je činio 1,5-litarski motor sa 90 „konja“, koji je takođe preuzet iz Alpine. Jedini menjač kao opcija je bio četvorostepeni manuelni, onaj preuzet iz 1100, koji je snagu prenosio na prednje točkove. Najbrži model iz grupe je ubrzavao iz mirovanja do 100 km/h za 11,4 sekundi i mogao je da dostigne maksimalnih 175 km/h.

Chrysler Horizon je zvanično predstavljen u decembru 1977. godine. Na britanskom tržištu se prodavao pod ovom oznakom, ali na tržištu Francuske je bio poznat kao Chrysler-Simca Horizon, zbog jačine ovog francuskog brenda kod kuće. Rani komentari evropskih medija su bili dosta pozitivni.

Mnogi su hvalili dizajn, ali su kritikovali nedostatak modernije mehanike posebno u poređenju sa nemačkim rivalima. Međutim, Horizon je imao nekoliko prednosti nad Golfom, kao što su prostraniji enterijer i dosta udobnija vožnja, čime je proglašen za evropski automobil godine za 1979. godinu. To je bio drugi put u poslednje tri godine da Chryslerov proizvod osvaja takvo priznanje, mada je razlika u bodovima u poređenju sa drugoplasiranim Fiat Ritmom bila jako mala. U zvaničnom saopštenju je objašnjeno da je Horizon dobio ovu nagradu zašto što je praktičan, bogato opremljen, udoban, siguran i da njegovi motori pružaju idealnu kombinaciju snage, kvaliteta i ekonomičnosti.

Iako je prodaja počela zadovoljavajuće, Chrysler se uskoro našao u teškoj finansijskoj krizi na domaćem tržištu i nije imao finansijske potencijale da predstavi karavan, pikap i kombi, kako se originalno nadao. Iz navedenog razloga, 1100 koji je Horizon originalno trebalo da zameni je nastavio sa proizvodnjom kao jeftinija alternativa, ali nema sumnje da je krao veliki broj kupaca.

Novi Chryslerov predsednik Li Ajakoka je podigrao velike zajmove od banaka, ali je morao da se reši svih divizija koje ne donose profit. Posle propalih pregovora sa Renaultom, Peugeot-Citroen je u maju 1978. godine postao novi vlasnik Chryslera Europe za samo jedan američki dolar, ali je pritom nasledio sve dugove kompanije. Peugeot je na taj način postao vlasnik svih Rootesovih i Simcinih divizija, kao i fabrika i samih automobila. Francuzi su se brzo dali na posao, pa je tako Chrysler Europe postao Talbot Group i svi Chrysler-Simcini modeli (koji su kontrolisali 11.5% francuskog tržišta) Talbot-Simca.

Horizon se od 1979. godine u Evropi prodavao kao Talbot Horizon i to veoma uspešno. Dobio je novi petostepeni manuelni menjač za 1982. godinu, a Francuzi su takođe predstavili i nekoliko novih bogato osmišljenih nivoa opreme kao što su LS, GLS i EX. Dolazak Peugeot-Citroena je rešio finansijske probleme, ali je doneo nekoliko novih.

Pored većih tradicionalnih rivala kao što su Volkswagen Golf, Ford Escort i Opel Kadett/Vuaxhall Astra, Horizon je sada imao i dva rivala unutar same kompanije i to Peugeot 305 i Citroen GSA. Talbot je imao nekoliko ideja kako da poboljša imidž, uključujući i koncept sa turbobenzincem, ali nikada nije ugledao serijsku proizvodnju.

Posle uspeha Golfa sa dizelom motorom, Talbot je u oktobru 1982. godine predstavio i Horizon sa 1,9-litarskim dizelom. Razvijao je 65 konjskih snaga, što je bio solidan broj za klasu i dugo je činio većinu prodaje ovog automobila. Poslednje promene za Horizon na evropskom tržištu su stigle na proleće 1985. godine sa nešto izmenjenim branicima i moćnijim motorima.

Međutim, to je bilo kasno i Horizon je posle 1985. godine ugašen na Starom kontinentu. U pet godina proizvodnje je prodato oko 150 hiljada primeraka. S druge strane, tempo francuska prodaja je tokom 1984. godine naglo usporio, najviše zato što je Tablotova divizija počela da gubi uticaj u moćnom Peugeot-Citroenu. I pored toga, Talbot je počeo rad na zameni za Horizon pod kodnom oznakom Arizona. On je trebalo da pruža aerodinamičniji dizajn sa identičnom mehanikom, a kada je projekat bio gotov, odluka je bila da se on ipak prodaje kao Peugeot 309. To je označilo kraj za Talbot, koji je opstao na tržištu do 1991. godine, ali je zadnjih nekoliko godina prodavao isključivo komercijalna vozila.

Za poslednji deo naše priče mi ćemo se koncentrisati na Horizon na američkom tržištu, gde se prodavao preko dve Chryslerove divizije, Plymouth i Dodge. Plymouth Horizon je bio osnovni model bez mnogo opreme i s niskom cenom, dok je njegov blizanac Dodge Omni trebalo da predstavlja sportsku i skuplju alternativu.

Američke verzije su bile slične evropskim samo preko dizajna, ali su opet imale nešto veće branike da se zadovolje sigurnosni standardi na ovom tržištu. Horizon/Omni su bili prvi modeli kompanije na američkom tržištu sa pogonom na prednje točkove i prvi takvi američki automobili koji su se prodavali u većim brojevima (prethodni američki automobili sa pogonom napred, kao što su Cord 810, Oldsmobile Toronado i Cadillac Eldorado su uglavnom imali limitirani uspeh).

Oni su takođe bili prvi američki proizvodi sa poprečno (transferzalno) postavljenim motorima, a reč je bila o Simcinom 1,6-litarskom benzincu sa 92 konjske snage. Međutim, nezadovoljan francuskim kvalitetom, Chrysler je zamenio spomenuti motor sa Volkswagenovim 1,7-litarskim benzincem sa 75 „grla“. Horizon/Omni su odlično primljeni od strane američkih kupaca.

Ugledni magazin Motor Trend je dodelio nagradu za automobil godine, a prve godine je prodato oko 190 hiljada primeraka. Obe divizije su za 1979. godinu predstavile i sportske verzije sa troje vrata, kao što su Plymouth Turismo i Dodge Charger, ali osim atraktivnijeg dizajna oni se nisu menjali u većoj meri. Kasnije su na istoj bazi stigli i mali pikap kamioneti pod imenima Plymouth Scamp i Dodge Rampage.

Isporuka je bila velikog obima do 1981. godine kada su Horizon/Omni dobili konkurenciju iz samog Chryslera. Automobili iz nove palete K-Carsa (Plymouth Reliant i Dodge Aries) su bili prvi Chryslerovi kompaktni četvorotočkaši s prednjim pogonom, razvijeni konkretno u Americi za američke kupce, i Chrysler se uskoro nije mogao braniti od narudžbi.

Prodaja Horizona/Omnija pada na ispod 100 hiljada vozila iako je u međuvremenu debitovao i moderniji 2,2-litarski motor sa 96 konjskih snaga. U želji da Reliant/Aries budu jeftini automobili, a Horizon/Omni sportski, Chrysler odlučuje da u pomoć pozove legendarnog Kerola Šelbija. Ova ikona američke automobilske industrije je bio u penziji još od 1969. godine kada je završena njegova akcija u Fordu, a u Chrysler je stigao nakon poziva novog predsednika ove kompanije Lija Ajakoke.

Šelbi se brzo dao na posao i sa par sitnih modifikacija uspeo da podigne snagu već postojećeg 2,2-litarskog benzinca na 110 konjskih snaga, što je bilo više nego što je nudila većina konkurenata u klasi. Međutim, Šelbi nije bio zadovoljan i za 1986. godinu je spremio jedno veliko iznenađenje pod oznakom GLH (Goes Like Hell). Naime, GLH je dodao turbo na 2,2-litarski motor čime je snaga skočila na 175 „grla“ i maksimalnih 237 Nm obrtnog momenta. Sa težinom inferiornijom jedne tone, GLH je mogao da ubrza do 100 km/h za samo 6,7 sekundi i da pređe četvrtinu milje (402 metra) za 14,7 sekundi.

Ponašanje u krivinama je takođe bilo zadovoljavajuće, kao i kočnice, a Šelbi se hvalio da njegov predstavnik na stazi može da pobedi mnoge modele Porschea, BMW-a i Audija. Kada se tome doda da je početna cena iznosila samo jedanaest hiljada američkih dolara, postalo je jasno da je GLH jedna od najboljih kupovina u klasi, a u dve godine proizvodnje je prodato oko tri hiljade jedinica.

Horizon je najduže opstao u Severnoj Americi (do 1990. godine), a prodato je oko 960 hiljada vozila. Njega su zamenili moderniji Plymouth Sundance/Dodge Shadow, a kasnije i Plymouth/Dodge Neon. Chryslerova evropska avantura je donela velike gubitke i gašenje nekoliko poznatih kompanija, ali je Horizon pokazao da ipak nije sve bilo tako crno. On je ipak produžio život nekoliko britanskih i francuskih kompanija, a u Americi je spasio celu kompaniju kroz krizni period.

Zoran Tomasović

(50)

Чланак Zanimljivost dana: Francusko-američka veza се појављује прво на Auto Republika.