Serija „Adolescencija”: zamke manosfere

“Muškarcu ništa nije toliko potrebno kao društvo inteligentne žene.” – Lav Tolstoj, Rat i mir

Koga je ostavila ravnodušnom Netfliksova drama „Adolescencija” koja se bavi radikalizacijom dece, i njenim tragičnim posledicama?

Pre svega serija predstavlja masterklas u inovativnom, umetničkom storitelingu. U četiri brilijatno napisane i režirane epizode, pružajući publici seriju posebne kinematografske vrednosti, prikazana je tragedija koja osvetljava intimu jedne obične, radničke porodice, u kojoj majka nije alkoholičar, otac nije nasilnik, i deca su dobra, dok se ne desi zločin, i na taj način pogađa u srž problema savremenog društva.

Serija je oborila sve rajtinge u istoriji Velike Britanije sa gotovo sedam miliona gledaoca u prvoj nedelji prikazivanja.

Izmišljena priča koju prati „Adolescencija”, naziv za prelazno i najobimnije doba čovekovog razvoja, otvorila je nešto što većina publike nije očekivala, a to je prostor za razmišljanje o opštoj ranjivosti, i o društvenom sistemu koji izneveri mnoge, čak i pre nego što iko bude povređen. Fokus je na glavnom osumnjičenom za brutalno ubistvo drugarice iz škole, dečaku, Džejmiju, koji je tek kročio u pubertet, i komplikovanoj i surovoj istini u kojoj je on jednako krivac i žrtva.

Fokus je i na porodicama dece koja su uhapšena i/ili osuđena, koji se bore da shvate kako je dete koje su doneli na svet („mi smo ga stvorili, zar ne?“), dete koje su voleli, koje su toliko želeli, bilo sposobno za tako gnusno i varvarsko dela nasilja.

Džejmi je spolja normalno, dobro prilagođeno dete. Ali priča oko njega, u školi i na socijalnim mrežama, počinje da naginje ka inselima i manosferi. Polako se stvara slika o tome kako je jedan normalan dečak postao radikalizovan, a da niko to nije primetio.

Za mnoge je svaka epizoda serije jedan neugodan sat, i kao da bez stida ističe ono što niko ne sme javno da izgovori: Da nisu samo „određena deca iz odredjenih kuća“ ta koja mogu biti počinioci zločina.

Savršeno je prikazana neverovatno složena i često turbulentna stvarnost odrastanja i razvoja u današnjem svetu. Otkriva razorne posledice koje se mogu desiti kada mladi ljudi izgube fokus. Dodatno ukazuje na nedostak zdrave komunikacije, bliskosti, i bezbednih prostora za razgovor. Za svako dete takav prostor bi trebalo da bude pre svega u kući, pa u školi, pa u društvu. Bez toga, rizik je da skliznu kroz pukotine. Pukotine koje postoje u kućama, školama, porodicama i zajednicama, jednostavno svuda.

Šta je manosfera?

‘Manosfera’ je termin koji se koristi da opiše kolekciju onlajn zajednica u kojima se muškarci okupljaju da razgovaraju o pitanjima koja se tiču muškosti, odnosa i polova. Ali ono što zvuči kao onlajn grupa za podršku dečacima i muškarcima koji se bore sa identitetom je upravo suprotno. Ovi prostori, u obliku blogova, veb stranica i onlajn foruma, često skreću u mizoginu retoriku, promovišući toksične ideje koje održavaju nejednakost, i zalažu se za povratak tradicionalne rodne uloge.

Endrju Tejt, samoproglašeni ženomrzac, često se pominje kao kralj ove zajednice. Čovek koji možda zna da zavede ženu, ali sigurno ne zna kako da odneguje zdravu i stabilnu vezu. I ne samo on, manosfera je dom raznih influensera od kojih mnogi dele ekstremne, anti-feminističke stavove.

Prema rečima stručnjaka, ove onlajn zajednice podstiču mladiće da usvoje veoma uski i agresivni oblik muškosti. U ovim prostorima, influenseri koriste jezik i simboliku da regrutuju sledbenike. Na primer, crvena pilula iz filma Matriks predstavlja ‘budjenje’ iz onoga što oni vide kao iluziju konvencionalnih verovanja o rodu.

Poput Džejmija, dečaci su danas indoktrinisani – instruisani da ne veruju sebi, da odbiju sve što se smatra ‘ženskim’, i da veruju da je pravičnost mit stvoren kako bi se potčinio muškarac.

Figure poput Tejta predstavljene su kao hrabri muškarci, istinoljubi, dok je Tajlor Svift, žena koja je izgradila svoju imperiju na talentu i napornom radu, i tako dospela na Forbsovu listu milijardera, orkestrirano ismevana i prezrena od rastuće grupe toksičnih mladića zato što je uspešna, uticajna, i ženskog roda.

Dvostruki standardi su brutalni. Dečaci su hranjeni narativom koji im govori da uspeh žena vide kao pretnju, a sopstveno nezadovoljstvo kao rezultat prirodne naklonosti prema njima –  umesto da razumeju životne mogućnosti, usvoje pravičnost, i jednakost u stvarnom svetu.

Razumevanje insel kulture

Međutim, onjaln sadržaji odvlače pažnju adolescenata u jednom pravcu. Grupe vršnjaka ih guraju u drugom. Nedostatak samopoštovanja i fokusa čini ih ranjivima, izgubljenima i usamljenima.

Kada policijski inspektori posete školu u koju ide Džejmi saznaju da su adolescenti veoma izloženi prostoru ‘manosfere’ (eng. manosphere). I dok inspektor sprovodi istragu među školarcima, njegov rođeni sin mu otkriva da je pogrešno protumačio niz emodžija koje je žrtva ostavila na Džejmijevom Instagram profilu.

Emodžiji su evoluirali dalje od jednostavnih piktograma, često služeći kao kodirani jezik među mladima. I ono za šta je inspektor verovao da su bili koketni komentari zapravo imaju mnogo mračnije značenje. Njegov sin, učenik iste škole, sada ocu objašnjava šta svaki emodži znači: pa tako