Istorija motociklističkih instrument-tabli

Glavna vest kada su u pitanju novi, osveženi KTM-ovi modeli za 2025. godinu jeste uvođenje još većih TFT ekrana osetljivih na dodir. Dostupni su sada u varijantama od ogromnih 8 i 8,8 inča – prvi je postavljen vertikalno na najskupljim „adventure“ modelima KTM-a, dok je drugi horizontalno smešten na Super Dukeu i Super Dukeu GT-u. Ekrani imaju novorazvijenu funkciju dodira, koja funkcioniše čak i sa rukavicama, zatim virtuelna dugmad, čime se eliminiše potreba za dodatnim prekidačima, kao i više opcija za prilagođavanje, uključujući podeljeni ekran po želji korisnika.

Sve to jeste impresivno (iako, iskreno, BMW već ima još veći 10,25-inčni ekran, dok je Harley-Davidson prošle godine predstavio ogroman 12,3-inčni TFT na nekim modelima), ali sve nas to navodi na pitanje: kada su instrument table na motociklima postale ovako lude? Zar nije pre samo nekoliko godina standard bio dva analogna brojčanika (za brzinu i obrtaje), sa nekoliko lampica upozorenja između? Odakle sve to – i kada je počelo?

Instrument-table na motorima možda su tek nedavno postale neverovatno sofisticirane, ali u suštini su oduvek bile ne samo korisne, već i važna, prestižna karakteristika motocikla.

Iako je zakonska obaveza postojanja brzinomera uvedena tek 1937. godine, kada je novi zakon zahtevao da sva vozila registrovana nakon 1. oktobra te godine moraju imati brzinomer (osim ako su zakonski ograničena na 40 km/h), brzinomeri, satovi, brojčanici i table su mnogo duže važili za simbol ponosa. Na kraju krajeva, to je deo motocikla u koji najduže gledamo.

Još od sredine dvadesetih godina prošloga veka, modeli poput Brough Superiora cenjeni su, između ostalog, i zbog velikih Smithsovih brzinomera, kao i kasnije Vincent Black Shadowa. Zapravo, dva petoinčna brzinomera sa Black Shadowa nedavno su na aukciji u Bonhamsu u Stafordu prodata za oko 1.400 funti – svaki.

Od pedesetih, postavljanje brzinomera, osnovnih lampica upozorenja i povremeno još nekih instrumenata direktno u kućište farova postalo je uobičajeno. Onda su, od šezdesetih, kako su postajali popularni motori sa višim brojem obrtaja i više cilindara, dvostruki brojčanici – brzinomer i obrtomer – postali standard.

Ovo je činilo osnovni šablon za instrument table na motociklima sve do kasnih devedesetih, ali, naravno, postojale su i varijacije: Suzuki je uveo pokazivače brzina, i to mehanički sistem na seriji GT početkom sedamdesetih. Suzuki je takođe bio među prvima koji su nudili stilizovane grupe instrumenata ili tzv. „kapsule“ (engl. pods), kao kod inače neuspešnog rotacionog modela RE5 iz 1974. godine, koji je dizajnirao italijanski automobilski dizajner Đorđeto Đuđaro (motor nije bio popularan i ova rešenja su odbačena već na sledećem modelu).

Od kasnih 1970-ih, a naročito sa standardizacijom oklopa (feringa) sredinom osamdesetih, sveobuhvatnije, automobilima slične instrument table, sa više brojčanika, a sa uvođenjem vodenog hlađenja i pokazivačem temperature, kao i sa lampicama upozorenja, postale su novi standard. Jedna velika varijacija na ovaj šablon bio je rast popularnosti „trkačkih replika“, posebno izražen s modelom GSX-R750 iz 1985., koji je imao trkački stil table sa belim obrtomerom u prvom planu, manjim brzinomerom i minimalističkim dizajnom.

Prvi nagoveštaj potencijalne digitalne budućnosti pojavio se 1991. godine sa futurističkim Bimota Tesi 1D, modelom sa upravljanjem iz glavčine, koji je imao potpuno digitalnu tablu: LCD traku kao obrtomer i posebne LCD panele za temperaturu, brzinu, dvostruke brojače kilometraže i nivo goriva. Ipak, kako je motor bio izuzetno ekskluzivan, nije imao veći uticaj.

Sledeći korak bio je Honda NR750 iz 1992., sa velikim LED panelom za prikaz brzine, temperature i slično. Honda RC45 iz 1994. imala je LCD digitalni pokazivač temperature, dok su mnogi motori tog perioda, poput Honde VFR750, imali LCD digitalne satove.

Ali prava revolucija desila se sa prvom Yamahom R1 iz 1998. godine, koja je postala prvi serijski motocikl sa pretežno digitalnom instrument tablom – kombinovala je analogni obrtomer sa velikim LCD ekranom za brzinu i ostale informacije. Ovaj format je postao standard u narednoj deceniji.

Uvođenje sistema „ride-by-wire“ (elektronsko upravljanje gasom), uz pomoć jedinica ECU, omogućilo je pojavu preklopivih režima vožnje od sredine do kraja dvehiljaditih, čime su se na tablama pojavile dodatne funkcije. Ducati Multistrada iz 2010. godine dodatno je podigao lestvicu tako što je integrisali elektronske režime oslanjanja, što je dovelo do još kompleksnijih LCD ekrana i komandnih jedinica. Ali prava prekretnica bio je BMW K1600GT, a odmah potom i Ducati Diavel iz 2011, koji su prvi uveli TFT ekrane na motocikle.

TFT (engl. thin film transistor) tabla je naprednija verzija LCD ekrana, prvobitno razvijena za automobile. Ona omogućava jasan prikaz velikog broja informacija, uz mogućnost izbora izgleda i boja.

U početku su bili manji i dodatni u odnosu na klasične LCD prikaze, ali TFT ekrani su brzo rasli po veličini i složenosti, i danas ih koristi skoro svaki proizvođač motocikala. Danas je retko naići na motocikl sa analognim brojčanicima ili običnim LCD-om, a kao što smo videli kod KTM-a i drugih – sada nude čak i funkcionalnost na dodir.

Ukratko, neće nestati skoro, bez obzira na to koliko neki od nas žale za starim analognim dvostrukim brojčanicima!

MotoRepublika

(83)

Чланак Istorija motociklističkih instrument-tabli се појављује прво на Auto Republika.