Naši (ne)prijatelji motociklisti

Kohabitacija između motociklista i automobilista nije uvek na željenom nivou, u pojedinim zemljama vlada pravi mali rat, nazovi interesa za teritorije! Šta da se radi, vozila je svakim danom sve više a prostora za cirkulaciju sve manje, motociklisti i automobilisti prinuđeni su da ga dele, za razliku od biciklista kojima je država (Francuska) od pre koju godinu podarila brojne biciklističke staze, naravno na uštrb prvih navedenih.

Ova kratka priča odnosi se na Francusku, odnosno još preciznije, na grad Pariz s okolinom, koji poseduje nekih 13 miliona stanovnika, samim tim i milione automobila, kamiona, autobusa i naravno motocikala i skutera!

Ekspanzija poslednjih primetna je nakon uvođenja sve strožijih mera o količini izduvnih gasova, pojedini vozači koji su se morali odreći svojih „prljavih“ automobila, u nemogučnosti da kupe nove, prešli su na motocikle, siromašniji na skutere. Naime, opština Pariz, kao i više desetina manjih opština koje ga okružuju, zabranile su svim vozilima koja nose vinjetu broj 3, 4 i 5 da ulaze u grad i da koriste periferne puteve i autoputeve, dozvolu imaju samo vozila koja nose vinjetu (nalepnicu) broj 0, (elektromobili), 1 i još uvek broj 2!

Nije to nimalo uticalo na saobraćajne gužve koje su iz dana u dan sve nepodnošljivije, što je zaprvo glavni razlog zašto su pojedini prešli na dvotočkaše. Ideja za ovu kraću reportažu pade mi na pamet pre neki dan, dok sam milio po periferiku (kružni auto put oko Pariza u dužini od 37 km), dok je između mene reka motociklista i skutera prolazila znatno većom brzinom.

Poslah tako par fotografija i video zapis Zvezdanu, uredniku sajta i od nedavno strastvenom motociklisti, te obećah da ću napisati par rečenica na ovu temu. Za razliku od Srbije, gde su su dvotočkas rezevisani za lepo vreme i uživanje, u Francuskoj ovi se voze svakodnevno, jedino nekakav sneg može da ih natera da ostanu kod kuće.

Jednostavno radi se o nasušnoj potrebi, to jest odlasku na posao i drugim profesionalnim aktivnostima, a ne običnom zadovoljstvu. Dakle motociklista ima na putevima uvek, po kiši i hladnom vremenu, a kako se na Francusku nedavno sručio toplotni talas s temperaturama od 40° C, verujem da su ih uzjahali svi živi koji ih poseduju. Imam nekoliko prijatelja koji redovno idu na posao snažnim skuterima od preko 125 cm3, jednostavno to im je jedini način da se transportuju do firme u nekoj industrijskoj zoni izvan grada, gde nema javnog transporta.

Automobilom je moguće, no umesto recimo 30 minuta motociklom ili skuterom, trebalo bi im barem 1h30, ukoliko ne i mnogo više, kada dođe do totalnih začepljenja! Radi se o distancama od par desetina kilometara, ne više, no gužve su takve da i dole potpisani sve češće uzima metro, iako mi ispod prozora ostaje test automobil, ponekad i službeni auto.

Jednostavno nemam živce da toliko vremena provedem u grču, plus postoji realna opasnost da ubijem nekog biciklistu, „trotinetistu“ ili pešaka, kojih na ulicama Pariza ima u neverovatnim količinama, i koji ne respektuju nijedno saobraćajno pravilo! Logika je da dok god nema registarske tablice ostaju nekažnjivi, što se naravno ne odnosi na automobiliste i motocikliste.

Daklem, što bi rekle Lale, sedim ja pre neki u novom Renaultu Australu, gotovo da se ne pomeram, dok oko mene zuje dvotočkaši, koji na to imaju apsolutno pravo. Na spomenutom periferiku zabranjeno ja skuterima od 50 cm3 da cirkulišu, no i to je samo teorija, odnosno još jedna od teško sprovodljivih zabrana. A sam periferik ima svoja pravila, nedavno je dozvoljena brzina sa 70 km/h snižena na 50 km/h (ranije je iznosila 90 km/h), uz to od početka godine najbrža saobraćajna traka, dakle ona s leve strane, rezervisana je za vozila koja prevoze najmanje dve osobe, taksiste (ne i UBER vozače osim ukoliko imaju barem jednog putnika), policiju, hitnu pomoć…

U cilju kontrole uvedeni su brojni specifični fiksni radari, ne samo oni koje mere brzinu, već radari sposobni prepoznati koliko je osoba u vozilu, noću i danju. Testovi su rađeni prošle godine tokom Olimpijskih igara, kada je leva traka isto tako bila rezervisa za učesnike i vozila organizatora. Ova zabrana važi radnim danom između 7 i 10h30, odnosno posle podne od 16 do 18h, ne i vikendom.

Verujte mi na reč radari su izuzetno efikasni, kazna za nepoštovanje iznosi 135 evra. E to se znači odnosi na automobiliste, ne i na motocikliste, koji imaju pravo voziti između vozila, odnosno između krajnje leve trake i one pored s desne strane, ne i između ostalih traka, kojih ukupno ima tri ili četiri. Ovo pravilo se odnosi i na druge saobraćajnice, takozvane gradske auto puteve, odnosno puteve s više saobraćajnih traka u okolini grada (besplatni su), gde je ogračenje brzine između 70 i 110 km/h.

Nama automobilistima koji vozimo u ovakvim uslovima prosto je ušlo u naviku da ukoliko se nalazimo u levoj, najbržoj traci, držimo vozilo maksimalno ulevo, odnosno ukoliko smo u susednoj, maksimalno udesno, čime se oslobodi prolaz od dobrih 1,5 m širine, sasvim dovoljno da tuda prođe i recimo jedan masivni BMW-ov motocikl s ogromnim boksovima sa strane, ili moto-taxi, to jest motocikli za prevoz osoba, često tipa Honda Gold Wing, koji verujem da ima metar širine.

Ukoliko automobilista iz najbrže trake želi preći u sporiju ponekad je komplikovano, bogami i opasno, mora se u retrovizoru dobro proceniti brzina kretanja motocikla i distanca! Naravno da sam nebrojeno puta bio u veoma delikatnoj situaciji, u želji da se prestrojim i nakon toga eventualno izađem s periferika, moram ponekad preseći čitavu kolonu dvotočkaša, što dovodi do sviranja i psovki, kako s moje strane, tako i s njihove.

No, mi nazovi Parižani imamo dovoljno iskustva, problem su vozači iz provincije ili stranci, gde ovo nije uobičajna praksa, te je jedan od spomenutih prijatelja prošle godine proveo par meseci na kućnom oporavku, gospoda koja ga nije videla u retrovizoru izazvala je njegov pad, koji je rezultirao s više polomljenih rebara. Pre dobrih desetak godina čelični graničnici s leve strane su recimo zamenjeni omanjim betonskim zidom od oko 50 – 60 cm visine, ranije je u slučaju pada motocikliste telo često skliznulo ispod, dok je glava ostala s druge strane, ma prava giljotina!

Naravno da i prilikom vožnje između saobraćajnih traka ima pravila, jedno je recimo da brzina kretanja dvotočkaša ne sme biti veća od 50 km/h od brzine kretanja kolone četvorotočkaša. Konkretno, ukoliko kolona stoji, ovi ne smeju da voze brže od 50 km/h, to jest ukoliko se kolona kreće brzinom od recimo 30 km/h, motociklista ne sme voziti brže od 80 km, pod uslovom da ne prebaci maksimalno autorizovanu brzinu na toj deonici puta.

Za to je predviđen i saobraćajni znak gde stoji cifra 50 (zna da zbuni neupućene koji veruju da je toliko ograničenje brzine, iako se nalaze na magistralnom putu), no već kao po običaju, malo ko se toga pridržava… Motociklisti kažu da vožnja između traka ima svojih prednosti, ne samo zato što se brže vozi i stigne na željeno mesto, već je i preglednost ka napred bolja. Jer ukoliko voze iza nekog kombija ili kamiona, u svojoj traci, ne vidite šta se dešava znatno ispred, tako da je vreme reakcije smanjeno.

Isto se odnosi i na opasnost otpozadi, ukoliko motociklista snažno zakoči dok je u traci, ima šanse da ga automobil iza njega „pokupi“, jer nije na vreme ukočio. Uostalom niko više na tom periferiku (u proseku ga dnevno koristi dva miliona vozača) ili nekom drugom putu s više traka, ne vozi u svojoj traci, svi su negde između. Ovo predstavlja problem za vozače motocikla početnike, ponekad je razmak između dva vozila mali, gotovo da ručicama dodiruju retrovizore automobila, to jest kamiona i buseva.

Što reče moj pomenuti drugar, treba imati mu*da i provući se kroz iglene uši, često velikom brzinom i po kiši. Lično, ponekad za potrebe firme vozim nekoliko matorih skutera BMW-a C1, znate one s krovom i vetrobranskim staklom, koji su široki i teški (oko 180 kg), no kako nemam previše iskustva s njima, ne idem na periferik, već prolazim kroz grad. No i tu se mora praviti slalom, u principu nijedan motociklista ne čeka iza automobila, ili stanu pored ili bukvalo ispred, popreko, što me ponekad dovodi do ludila.

Ne zato što mi proradi sujeta, već često po zaustavljanju na semaforu ovi izvade mobilni telefon, te po paljenju zelenog svetla ne krenu odmah, već blokiraju put, što isto tako dovodi do žučnih svađa i rasprava. Jednom sam nekog klinca koji je sišao s motocikla u želji da se obračunamo poprskao biber sprejom, nakon što mi se s kacigom kroz prozor uneo u vozilo, imao je sreće što sam bio u test vozilu koje nisam smeo oštetiti, da sam vozio moju matoru Nissan Micru, rasturio bi mu motocikl s kojim mi je preprečio put…

E da, dole potpisani je veoma miroljubiv tip, ali ponekad mi pena udari na usta, zbog čega sam „poluautomatsku sekiricu“, koju sam godinama držao ispod sedišta, definitivno ostavio kod kuće! Osmehom uglavnom sve rešavam… Dan pre nego li sam započeo pisanje ovog testa, opet sam se žestoko raspravljao s jednim likom na motociklu, koji nije mogao da se provuče između mog i drugog automobila, smetao mu je moj retrovizor!

Pa šta, rekoh mu, čekaj kao i ostali, neću ga valjda svaki put preklopiti kad neko želi prođe, što mu se nikako nije dopalo! No u principu motociklisti su pažljivi vozači (mislim na velike motocikle, ne na vozače mopeda i skutera), kulturni i civilizovani, za razliku od biciklista, koji veruju da imaju sva prava!

Trenutno protiv njih se vodi pravi mali rat, u kom su ujedinjeni automobilisti i motociklisti, što bi rekli imamo zajedničkog „neprijatelja“, iako i ja znam da uzjašem bicikl. No kako ovo nije današnja tema, vratimo se motociklistima, koji su, kao i automobilisti, na sve većoj muci.

Pre par godina uskraćeno im je pravo da se parkiraju bilo gde, sada za to postoje označena mesta, to jest parkinzi, u protivnom odnosi ih specijalno za to konstruisan pauk! Nema potreba za velikim kamionom, posao obavlja bilo koji pikap s hidrauličnom dizalicom, uz koju ide široka traka, koja se podvuče ispod motocikla kako bi ga podigla. Pikap vuče za sobom prikolicu na koju može da se složi i do desetak motocikla ili skutera, a svako podizanje traje jedva par minuta.

Drugo, od ove godine za njih se plaća i parkiranje, cena je dvostruko niža nego li za automobile, to jest u Parizu iznosi dva, odnosno tri evra na sat u zavisnosti od kvarta, zbog čega se motociklisti obavezno parkiraju s „guzom“ unazad. Naime, kontrola parkiranja vrši se automatski, električnim automobilima s kamerama, te tako ne mogu pročitati registarske tablice, a kako se radi o privatnoj firmi, a ne policiji, vozač ovih nema pravo da izađe iz kola i izvrši proveru, odnosno napiše kaznu.

Njegovo je da vozi tačno zadatom maršutom, dok četiri širokougaone kamere snimaju automobile i motocikle s leve i desne strane, zbog čega pojedini skrivaju registarske tablice, tako što ih pokriju krpom, ili takozvanom kovid maskom (idealna je za tu namenu jer poseduje gumice sa strane)!

Policija ima pametnijeg posla od pisanja kazni, odnosno ne juri studente i građane koji mirno manifestuju, već se bavi kriminalcima i prodavcima droge, kao i „divljim motorašima“. Radi se o lokalnim prestupnicima koji po getoima u okolini Pariza (čitajte maloletnicima iz zemalja Magreba koji predstavljaju 90 % populacije) redovno organizuju rodeo, uglavnom s kros motociklima bez tablica!

I to ne noću, već u sred bela dana, što često dovodi do tragedije sa smrtnim ishodom, uglavnom pešaka ili dece koja im se nađu na putu. Policiji je čak naređeno da ih ne juri kako bi ih zaustavila i uhapsila, jer to dovodi do smrtonosnih padova, nakon čega do revolta i manifestacija, kada bukvalno sve gori!

Pre tačno dve godine, zbog smrti jednog policiji dobro poznatog maloletnog prestupnika, tokom više dana demonstracija po čitavoj Francuskoj, izgorelo je na hiljade automobila i prodavnica, stotine škola, zabavišta i državnih ustanova, šteta je procenjena na, pazite sad, dve milijarde evra!

Ukradeni automobili, kamioni i busevi su bili zapaljeni na sred bulevara i raskrsnica kako bi sprečili policiju da interveniše. Na njih se pucalo iz vatrenog oružja, e da dragi moji srpski panduri i u uniforme preobučeni batinaši pokupljeni ko zna odakle, to su kriminalni demonsrtanti, a ne miroljubivi studenti koji samo traže da se poštuje zakon i ustav, blokirajući puteve svojim telima!

Elem, vratimo se motociklistima, odnosno završimo ovu pričicu s par podataka. U Francuskoj je registrovano nekih 3,8 miliona dvotočkaša, od čega 1,7 miliona iznad 125 cm3, koji u proseku prelaze bezmalo 4.000 km godišnje. Na prvom mestu po prodaju je Honda, iza nje su Yamaha i BMW (barem kada se radi o motociklima velike zapremine), dok je najprodavaniji model Yamaha MT07, nakon toga slede BMW R 1250 GS, Kawasaki Z900, Yamaxa Tenere 700…

Na ulicama Pariza sve češće se mogu videti i električni motocikli, bizarnog dizajna, kao i brojni skuteri, kako privatni tako i javni, na iznajmljivanje. No njihov globalni udeo je još uvek zanemarujuć, to jest iznosi samo 0,3 % od ukupne prodaje. Još malo statistike, u zemlji Gala registrovano je prošle godine oko 32 miliona automobila, što znači da je procenat dvotočkaša veoma mali u poređenju s njima, no isti su umešani u preko 36 % svih saobraćajki, od čega su 24 % smrtno nastradali, a čak 38 % teško povređeni.

Glavni razlog je prevelika brzina, zato dragi motoraši, smanjite gas kada se provlačite između automobila, nemaju svi vozači automobila iskustva, reflekse, dobar vid i želju da vas propuste, a život je samo jedan!

Tekst i slike: Perica Rajković

(113)

Чланак Naši (ne)prijatelji motociklisti се појављује прво на Auto Republika.