Aktuelni i potencijalni sukobi oko sve oskudnijih resursa vode

Voda postaje sve važniji resurs u vremenima klimatske krize. U budućnosti bi sukobi oko ovog pitanja mogli da eskaliraju čak do ratova.

Kina

Kineska država ulaže u ekoloske izvore energije procentualno i u apsolutnoj vrednosti najviše novca na svetu. U okviru tog dugoročnog plana, Kina želi novi gigantski projekat, čiju je izgradnju 25. decembra 2024. godine odobrila Komunistička partija Kine.  Najveća brana na svetu bi trebalo da se izgradi na reci Jarlung Cangpo, koja izvire u Tibetu. Projekat bi mogao da košta 115 milijardi evra, predviđa Kancelarija za vodne resurse kineske provincije Čongi.

Nakon izgradnje i puštanja u rad, očekuje se da će gigantska brana proizvoditi do 300 milijardi kWh električne energije godišnje – preko tri puta više od dosadašnje najveće hidroelektrane na svetu, brane Tri klisure u kineskoj provinciji Hubeju.

Kina i Indija danas intenzivno rade na približavaju

Novi kineski projekat nailazi na proteste iz Indije i Bangladeša. Jarlung Cangpo, koju bi nova hidroelektrana na Tibetu trebalo da pregradi, ne protiče samo kroz Kinu. Na Himalajima, reka menja svoj tok na jug – gde uskoro protiče kroz Indiju kao Bramaputra, a kasnije kroz Bangladeš pod drugim imenima.

Iako su Indija i Kina trenutno u fazi političkog zbližavanja nakon mnogo godina eskalacije pograničnih sukoba, planirani veliki projekat mogao bi da teško optereti ove odnose. Indija smatra da je njeno snabdevanje vodom ugroženo kineskom branom. Stručnjaci američkog instituta Lovi sumnjaju da bi Kina mogla da pokuša da promeni tok reke ka severu planiranjem daljih elektrana, čime bi Indiju i Bangladeš lišila jednog od najvažnijih izvora sveže vode. Međutim, nema dokaza za ovaj plan.

Strahovanja u Nju Delhiju i Daki pokazuju da voda sve više postaje ključni geopolitički resurs. Mnogi sukobi širom sveta već se vrte oko ovoga. U budućnosti će se verovatno dodatno povećati s obzirom na pogoršanje klimatske krize. Samo 0,3% svetskih rezervi vode dostupno je ljudima kao slatka voda. Borba za vodu bi tada mogla eskalirati, posebno u ovim regionima.

Spor oko vode Nila u Severnoj Africi

Nil se smatra najdužom rekom na svetu. To je linija života Egipta, Sudana i Etiopije, odakle izvire glavna pritoka velike reke, Plavi Nil. Ovaj priliv godinama izaziva sporove između tri priobalne države. Etiopija je ovde 2022. godine pustila u rad renesansnu branu (GERD), koju Egipat smatra egzistencijalnom pretnjom – jer je zabrinuta da bi uzvodna Etiopija mogla da iskoristi skretanje vode Nila tokom sušnih perioda.

Strah nije sasvim neosnovan, jer 85% ukupne vode Nila teče Plavim Nilom ka Egiptu. A zbog nepostojanja sporazuma između dve zemlje, još nije jasno koliko vode Etiopija sme da skladišti u slučaju duže suše.

Egipat želi da uspostavi zagarantovanu količinu vode koja mu je dostupna na godišnjim osnovama. Etiopija želi fleksibilnije rešenje i strahuje da će u slučaju duže suše nivo vode u akumulaciji morati da se spusti prenisko. Da bi se ovo pitanje razjasnilo, Egipat i Sudan, koji takođe leži na Nilu, traže međunarodno posredovanje. Etiopija je do sada odbijala ovaj korak.

Etiopija, s druge strane, vidi projekat kao ključan za ekonomski razvoj zemlje i snabdevanje energijom. Prema proceni Ujedinjenih nacija, brana može da proizvede dovoljno energije da pokrije celokupne potrebe Etiopije za električnom energijom.

Izrael krade palestinske zalihe vode

Nakon što je Izrael 1967. godine okupirao Zapadnu obalu i pojas Gaze, vojska je ukinula postojeće jordanske i egipatske zakone o korišćenju vode. Izrael je preuzeo kontrolu nad vodnom infrastrukturom i dodeljivao vodu Palestincima prema sopstvenim kvotama. Novi bunari su retko odobravani, a popravke na postojećim objektima su sprečene. Površinske vode, poput one u Jordanu, takođe su od tada pod kontrolom Izraela.

Uprkos bogatim resursima podzemnih voda u regionu, Izrael nastavlja da otežava pristup Palestincima i nejednako distribuira vodu preko izraelske vodovodne kompanije Mekerot, pokazuju studije istraživača sa Univerziteta Ohajo i organizacija za ljudska prava kao što su B’Tselem i Amnesti International.

Procenjuje se da izraelski doseljenici na Zapadnoj obali dobijaju do deset puta više vode po glavi stanovnika nego Palestinci. Prema Amnesty Internationalu i B’Tselemu, razlog za to je taj što Izrael koristi vodu da efikasnije kontroliše okupiranu Zapadnu obalu.

U međuvremenu, promena je izgledala moguća. Naime, Izrael i Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) su tokom 1993. godine potpisali sporazum iz Osla. Dve godine kasnije dogovoren je član 40, koji je trebalo da reguliše distribuciju vode na Zapadnoj obali. Prema ovom sporazumu, Palestincima bi bilo dozvoljeno da koriste 196 miliona kubnih metara podzemnih voda godišnje, dok bi Izrael dobijao kvotu od 483 miliona kubnih metara.

Ali Izrael se ne pridržava sporazuma iz Osla: u stvari, Palestinci su 2021. godine dobili samo 105 miliona kubnih metara vode. Istovremeno, prema izveštaju Svetske banke, Izrael je iz istih izvora izvukao najmanje 664 miliona kubnih metara vode za snabdevanje sopstvenog stanovništva i naselja.

Isporuke za novac

Palestinci moraju da plaćaju isporuku vode preko Mekerota. Zahtevi za veće isporuke često se odbijaju, prenosi izraelska organizacija za ljudska prava B’Tselem. Naročito u letnjim mesecima na mnogim mestima nema dovoljno vode. Prema izveštaju, prosečna potrošnja je 86 litara po glavi stanovnika dnevno, znatno ispod minimuma od 100 litara koji preporučuje Svetska zdravstvena organizacija.

Na nekim mestima, posebno u zoni C okupirane Zapadne obale pod potpunom kontrolom Izraela, dnevna potrošnja pada na samo 25 litara. Ovde izraelske vlasti uskraćuju pristup vodovodnim cevima i sanitarnim objektima. Umesto toga, ljudi moraju da se oslanjaju na rezervoare za vodu koje Mekerot skupo puni.

Tenzije u centralnoj Aziji

Centralnoazijske države poput Turkmenistana, Uzbekistana i Kazahstana nemaju nikakve sopstvene resurse slatke vode i stoga su u velikoj meri zavisne od snabdevanja vodom iz inostranstva. Ova zavisnost postaje sve teža u svetlu klimatske krize. Prema podacima Ujedinjenih nacija, Turkmenistan dobija 97% vode iz susednih zemalja. U Uzbekistanu je taj procenat 80%, u Kazahstanu 41%.

Reke Amu Darja i Sir Darja, koje su posebno važne za region, izviru iz visokih planina Tadžikistana i Kirgistana. Vodni resursi tamo stoje u oštroj suprotnosti sa sušnošću u susednim zemljama – geografskim stanjem koje je decenijama izazivalo tenzije. Pre pada Sovjetskog Saveza, Moskva je rešila takve stvari.

Turski projekat Gap je pod kritikama

U jugoistočnoj Anadoliji, Turska već godinama pokreće ambiciozan projekat brane i navodnjavanja u gornjem toku reka Eufrat i Trigris. Projekat Jugoistočna Anadolija (turski: Guneidogu Anadolu Projesi, skraćeno Gap) je najveći projekat regionalnog razvoja u zemlji. Uključuje 22 brane i 19 hidroelektrana. Posebno kontroverzna je brana Ilisu, koja brane Tigar i uzrokuje sušenje delova reke u susednim zemljama Iraka i Sirije.

Vlada Iraka je ogorčena zbog ovoga. Ona smatra da Turska preko projekta Gap krši Ugovor o prijateljstvu iz 1946. godine. Ankara odbacuje ideju: brana bi samo poboljšala tok Tigra i ne bi imala negativan uticaj na tok reke u Iraku.

Međutim, čini se da izjave Turske nisu tačne. 2022. godine, irački ministar voda Mahdi Rašid al-Hamdani izjavio je da je vodostaj reke Tigar opao za 60% u odnosu na prethodnu godinu kao rezultat izgradnje brane – sa posledicama po poljoprivredu, snabdevanje pijaćom vodom i ekosistem. I zato nije čudo što vlade Irana, Sirije i Iraka kritikuju turski mega-projekat.

Postoje i kritike na račun prisilnog preseljenja desetina hiljada ljudi i poplava istorijskih mesta kao što je Hasankejf. Organizacije za ljudska prava i vlade Iraka i Irana optužuju tursku vladu da ostvaruje političke ciljeve sa projektom Gap. Konkretno, Ankara bi mogla da pokuša da uskladi Kurde na jugoistoku Turske sa vladom kontrolisanjem slatke vode u regionu.

Situacija oko izvora pitke vode u Srbiji

Principijelno pitanje glasi: kome pripada voda, to jest ko je njen vlasnik? Svetski stručnjaci upozoravaju da bi ovo pitanje moglo da bude povod za nove ratove!

U nekim državama izvori vode su postali predmet trgovine, prodaju se i kupuju kao nekretnine. Dobar primer zaštite tog nacionalnog prirodnog bogatstva pruža nam primer Slovenije, koja je 2016. godine donela ustavnu odredbu po kojoj izvori vode pripadaju slovenačkom narodu i ne mogu se otudjiti.

Ustav Srbije ne sadrži odrebu o prodaji izvora voda ali zakon njihovu prodaju zabranjuje. Zakon ipak dozvoljava da to nacionalno bogatstvo privatnici mogu da eksploatišu pod određenim uslovima i na određeni period – najmanje 15 godina. Takvu praksu, bivši ministar ekologije Goran Trivan, smatra nacionalnim promašajem i poziva državu da preispita potpisane ugovore. Kao i uvek, otpor dolazi od biznisa koji koristi svaku mogućnost da dodje do novca i pri tome je sve agresivniji. Simptomatično je da naša politička i državna struktura ne prepoznaje opasnost koja se krije u nekontrolisanoj eksploataciji izvora vode.

Bivši ministar Trivan upozorava na sledeće činjenice:

„Srbija na Balkanu predstavlja zemlju koja ima najmanje površinskih autohtonih voda. Dakle, one vode koje izviru i uviru na teritoriji Srbije su autohtone površinske vode i Srbija ih dakle na Balkanu ima najmanje. U našoj javnosti vlada ozbiljna zabluda da mi imamo dovoljno pijaće vode i da imamo uopšte dovoljno vode. Nema mesta panici, mogli bismo i voleli bismo da imamo više pijaćih voda kojih nemamo ali to znači da moramo jako oprezno i štedljivo da se odnosimo prema svojim pijaćim vodama.“

U Srbiji ima oko 300 izvorišta pijaće vode a flaširanjem vode bavi se do 30 fabrika, različitog kapaciteta. Među njima su i strani partneri – najveću fabriku, „Knjaz Miloš“, pre četiri godine kupio je američki „Pepsico“ u saradnji sa češkom kompanijom „Matoni 1873“, dok je fabrika „Vlasinka“ – sa brendom „Rosa“ – od 2005. deo sistema Coca Cole. Sve fabrike koje se bave flaširanjem mineralne vode u obavezi su da plaćaju državi naknadu za upotrebu vode koja je od 2017, posle inicijative Privredne komore Srbije, smanjena – i vraćena na nivo iz 2012.

Iz gornjih nekoliko rečenica se može zaključiti da Srbija ne prodaje izvore već ih iznajmljuje na odredjeno vreme i uz odredjenu naknadu.

Realnost je ipak „malo“ drugačija – radi se o izvorima koji se nalaze na privatnom zemljistu i oni se prodaju zajedno sa zemljištem. Cene placeva sa izvorima vode zavise od područija, odnosno od toga da li se nalaze u neposrednoj blizini grada ili u seoskim područijima. Placevi sa izvorima vode, u zavisnosti da li je to pijaća, mineralna ili termalna, mogu se naći po cenama od nekoliko hiljada evra po aru do nekoliko stotina hiljada evra a ponegde čak i prelaze milion evra!

Na osnovu vodnog potencijala, Srbija je među 50 zemalja u svetu, a tek deseti deo tog potencijala dospeva u industriju za flaširanje ili se koristi u banjama za rehabilitaciju i lečenje. Što se tiče izvora, manje od jedne petine se esksploatiše.

Prema našim zakonima, sva izvorišta vode su u vlasništvu države, bez obzira da li se nalaze na privatnoj parceli, kao i da je za eksploataciju u svrhu pokretanja sopstvenog biznisa, čak i kao vode za piće, neophodna vodna dozvola. Mesto ministra zaštite životne sredine Republike Srbije od 2020. godine, pa do aktuelne rekonstrukcije vlade zauzima Irena Vujović.

Informacije možete naći u ovom izveštaju iz 2023. godine:

https://n2.rs/mozaik/izvori-vode-u-srbiji-ko-ih-poseduje-i-ko-od-njih-profitira/

https://www.blic.rs/biznis/privreda/evo-gde-danas-ima-izvora-na-prodaju-i-po-kojoj-ceni/myclvvs

AutoRepublika

(126)

Чланак Aktuelni i potencijalni sukobi oko sve oskudnijih resursa vode се појављује прво на Auto Republika.